понедељак, 10. новембар 2014.

ОНА, И ЊОЈ - Владислав Петковић Дис

Тамо где зима и лето, пролеће и јесен влада,
Где човек живи у борби са људима и самим собом,
Где безазлена невиност вечито пати и страда,
Ветар потреса оголеле гране над твојим гробом.

Тамо где ти је колевку мати дала на свом недру,
Где се осмех и суза укрстили над твојом главом,
Где ти је лепота смело красила девичност ведру,
Лежиш у даскама, покривена бусењем и травом.

Тамо где те младост уви тканином љубавних боја,
Где си увек корачала поносна, горда и лака,
Где си веровала и где се подигла пропаст твоја,
Оставила је траг на гробљу хумка и твоја рака.

Тамо где ти је с илузија будућност, срећа сјала,
Где си заносно гледала снове што их нада плела,
Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала,
Тамо си поново дошла, јер си ту и мрети хтела.

Знам да тада ни небо ни човек заплакало није,
Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице,
Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије,
Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице.

Једног дана, када се узбурка моје мртво море,
Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом,
Онда ће песник дозивати тебе, мада си тамо горе,
Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле...
збогом!

Нема коментара:

Постави коментар