ПОД ПРОЗОРОМ - Владислав Петковић Дис

И синоћ сам био поред твога стана.
К`о болник кад дише, киша једва тече,
лишће шушти, плаче, с мокрих, црних грана;
суморно и мутно спустило се вече.

Улица је била покривена мраком,
кровови и куће тонули у тмину.
И ја сам се крет`о лаганим кораком
као чувар мртвих кроз алеју њину.

Бојажљиво приђох до прозора твога:
модра, бледа светлост на завесе пала.
Иначе свуд пусто, свуд нигде никога,
само преко лишћа ноћ је уздах слала.

Под прозором застах. Ту сам дуго био
и дрхтао тако без гласа и моћи:
на зид руку ставих побожно и ти`о,
не могах је дићи, не умедох поћи.

Наједном се тргох. К`о да неко иде?
Мис`о моју прели крв ми узрујана.
Ја бежати почех. Да л` ме когод виде?...
И синоћ сам био поред твога стана.