СМИРАЈ - Милош Црњански

Сетим се, како су, у љубави,
драги, први дани.
Кад су руке топле,
кад се очи следе,
прелетајући оне колутове бледе,
око усана...

Што дрхте, проткани,
мутном тишином,
у којој су осмех и туга помешани
несигурно и тамно.

Клатно звона
тешко и тмурно
у груди удари ме.

Тад се дижем,
и, у мутна ока прозора,
пуна ситних гласова вечери,
шапућем, несигурно,
и моје име.