СЛУТЊА - Владислав Петковић Дис

Небо мутно, издубљено, кобно;
дан убијен притиснуо боје,
светлост, око; и мртвило гробно,
мир и страва око мене стоје.

Кроз природу, преко дрва, ружно
јесен иде; голе гране ћуте.
И црнило обавило тужно
кору, видик, време и минуте.

Бол клонуо; магла и брегови
носе мис`о... и жеље се крију;
тамне слике, бледе као снови,
шуште пропаст, ко би знао чију!

Спава ми се. Још да легне тело
у тај сумор, мртав, што се вије.
У ту душу, у ропац, опело,
да потоне све што било није,

да потоне... и да магле сиње
обавију: на часове боне
и на љубав да попада иње
и заборав... И да све потоне.