ЉУБАВНИЦИ - Милош Црњански

Нико нас неће поделити више,
на добре и грешне.
Тајни смо као гране снежне,
а све што је старо у љубави,
плаче све тише.

Још мало само, па ћемо суморни,
са осмехом тужним,
у страстима ружним,
стати,
болни, бледи, уморни.

У биљу, или нечем другом, моћном,
над пропланком једне шуме младе,
наћи ћемо опет своје наде.
У мирисном небу ноћном.
Наде свих који се болно смеше.

И, кад, опет, као вечни цвет,
над телима уморним,
небеса заплаве.

И загрљај опет буде свет,
као злато око свете главе,
са тамјана мирисом суморним,

нећемо знати који грех то беше,
међу гресима што ко облаци плове,
што нам та тела и душе даде
дивне и нове.