ЧЕСМИ КРАЈ ПУТА - Момчило Настасијевић

Ронила ронила ми
дробну кап у сретање.

На зов мој бистри,
кад зором одвијуга,
туга се румена с вечери
отуд огласи, сејо.

Ронила ронила ми
дробну кап у сретање.

То женик свате проведем.
Крв пјаним бризга на ресе,
занаго, сејо,
мре ми на руци невеста.

По бледу за ноћ сахраним,
или то утрне срце
за даљи некуд пој.
Ронила ронила ми
дробну кап у сретање.

Ближи се, преболећу.
Ни влакна себе
земљи у расточење.

Знаћеш ме, сејо, кад с вечери,
без невесте ни свата,
румени мој промине траг.