УЗДАХ СА ДУНАВА - Владислав Петковић Дис

На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.

Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал` слобода само тој се земљи руга.

Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал` Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.

Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна - све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место српског грба.

И док сунце греје Велику Србију,
На Каламегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:

"О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?

С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете."