ПРАВЕДНИК - Војислав Илић

Умре једна бедна жена,
И за њом оста син,
Сва утеха слатка њена,
Нежан као бели крин.
И завапи горко она
Пред светињом Божјег трона:

"О Господе, који храниш
Сваку живу земску твар,
Који слабе од зла браниш
Као вечни, славни цар.
Усрећи ми чедо моје
По доброти воље Твоје."

И Господ је саслушао
Молбу бедне мајке те,
Анђела му чистог дао,
Да над њима вечно гре;
Да га мучном стазом води
К чистој правди и слободи.

И синак је путем грео,
Којим трње ниче тек,
Увек благ, но увек смео,
Мучећи се цео век.
Док једаред, црни јаде;
Од тиранске пушке паде.

А заступник вечног Бога
Кад последњи зачу крик,
Са светлошћу лица свога
Обасја му бледи лик -
И онда се с њиме врати,
Где га брижна чека мати.

Бог је тако испунио
Сиротиње слатки над,
Син је њезин срећан био,
Јер је мајка срећна сад.
Она грли сина свога,
И обоје славе Бога.