НА УЛИЦИ - Милош Црњански

Кад светиљке сину
и улице пођу у висину,
у тами стојим ја.
На свему што прође
мој осмех засија.

Нестану боли, окови и лаж,
од мог погледа зависи сва драж,
свега што прође.
Жене пролазе и облике губе,
смеше се, па ми приђу да ме љубе,
а ја им нову сенку дам.

И док тихо замагли ноћ,
улице пуне сени,
ја имам неба безграничну моћ,
сви боли света скупе се у мени.

Ко цветићи бели са Месеца
рађају се по улици деца.
Од смеха мог умире дан,
а свакога ког погледам,
стиже моја судба, срећа и сан.

Кад махнем руком, нехотице,
нове звезде сину.
Тад сјајан, тужан, цео град,
личи на моје лице.

А да ме виде сви у небо иду,
по улици звезда и сребра.
Ја стојим распет сам на зиду,
а Месец ми благо пробада ребра.