ПАХУЉЕ - Алекса Шантић

Пјевала је зима своју пјесму стару;
Прамињо је снијег и весело плео
Од сребрних нити свој широки вео,
И распростиро га свуда по Мостару.

У засједи цуре чекале су момке:
Нанула се клепет чуо по сокаку,
Падале су груде по сваком јунаку,
Уз дрхтави смијех и радости громке.

И ти некуд прође, у махалу, сама;
Покрила те зима чистим пахуљама,
Па по теби трепте ко сјајни лептири...

Само твоје лице скрити није хтјела,
И ја видјех како, испод сњежног вела,
Радосно и златно прољеће ме вири...

1913.