ДВЕ РАНЕ - Момчило Настасијевић

Убод ли,
то буја убиству,
то љубим.

Врео врх мачу
зажуди до балчака у тело.

Јер и кроз рану,
и тише тим,
призивају се бити.

Ал` две се отворе.
Преболи те зададох,
моја без пребола, брале.

Јер је тихо саткана душа,
на тише брдо уводиле
прозирне руке.

За ожиљком се
у видање прикраде,
бледа видарица без наде.

Ал` каже ми се долина.
Ромори што је шкргут овде зуба.
Тихо се тамо сјаранило
што се крваво мрзи овде и љуби.

Нема за мене биља овде доле.