ПУТ - Момчило Настасијевић

1

Јер газило се туда,
јер газило,
и небога, ево,
стопа утабава; -
нема трага.

А жеднији ходим све,
а ходе; -
у недохват је,
ето то ужасава.

2

Ходим, и ходе,
а на сваки бат
камени кора
по недохват-благу.

Од бисер-жеђе,
трагом у нетрагу,
шкољка на шкољку
тврдну очајања.

3

Ходим - ни трага.
Ил` траг би,
луди да тежак бат
стврдла ова здрузга утабања.

И животом то
да бризне сваки кут,
путу здрузгати је стопу,
стопи пут.

4

Ходом то у неходе,
у беспуће непутем,
и броди да се не преброде.

И стопом то, и скутем,
врелини врео,
усна кад усну
испијајући прокази,
на крају нестати цео,
ал` проклијали трази.

5

Ходим,
јер ходило туда.

Залуду стази те кривуда,
плаветној залуду мети
те обриче чуда;
ход овај само ће донети,
без јесени зиму,
лето без пролети.

6

И знам,
и леди ме знање -
штуро је ово,
стопа у стопу ткање.

И јалов пламен,
саму кад не спржи срж; -
јадован мраз,
кад не строши се камен.

7

Ходом то у неходе,
у беспуће непутем,
и броди да се не преброде.

И стопом то и скутем,
врелини врео,
усна кад усну
испијајући прокази,
на крају нестати цео,
ал` проклијали трази.