МЕЂУ СВОЈИМА - Владислав Петковић Дис

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис`о да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља, која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.

Једно твоје вече. Идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: "Нека живе деца."

Улазиш у собу. Сузе већ те гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше:
"Мама, зашто плачеш? Је л` писао тата?"

У велике патње невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди...
Напољу је видно, као пред свитање.
К`о да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе.