ЛЕПОТА - Владислав Петковић Дис

Да л` се ова бајка у истину збила
Тамо где већ нема ни руина стари`,
Где ноћ заборава све је досад скрила
Осим ње, што иде са несталих ствари
Уз облик ветрова и говор дубрава,
Као дух умрлих преко наших глава?

Ил` је ова бајка не из овог доба,
Не из земље наше, већ са звезде неке,
Која данас нема ни трага ни гроба,
Док Даница чува спомене далеке,
Као машта људска, што једина јавља
Оно што је било, што се не обнавља?

Не знам о том, не знам. Ал` кад пада вече
На црвено сунце и дан к`о дим бео,
Кад из сваког кутка ноћ црна потече
И притисне поглед, небо, видик цео
Знам, да чујем тада, да ми нека струја
Носи мртве речи и песме славуја.

Носи мртве речи. Ја осећам тада,
Да мрак мене гледа испуњен очима
Оних који неће заспати никада,
А од којих душа често се отима;
Да мрак мене гледа са изразом свију
Умрлих облака и мртвих очију.

Чини ми се да се отварају врата
На гробници света, заспалих земаља,
Да устају дани из помрлих сата
И да мртво време мирно се помаља:
Видим једну звезду у обмани више,
Слушам како прошлост тишином мирише.

Видим једну звезду и крај њеног доба
Једну моћну сенку што лагано кружи
Над минулом звездом као уздах гроба:
Можда на тај начин за њом мртвом тужи,
Ил` ту за то стоји да нејасно, такво,
Каже што је било некада и давно.

Каже што је било. И ја слушам тако,
Смрт лагано иде, осваја планету,
Гаси цео живот, неумитно тако
Ко победа вечна, и у целом свету
Њен се корак чује: све испуни собом
И завлада земном и покори гробом.