ПРЕДГРАЂЕ ТИШИНЕ - Владислав Петковић Дис

Ја видим, збиља, да већ немам снаге
Да волим, патим и да ишта желим;
И не знам више за спомене драге,
За пали живот са ружама свелим.
Ја не позанјем сад ни оно доба,
Кад устајаху духови из гроба.

Истина, ја знам да све суве гране
Пролеће некад грлило је холо;
Истина, ја знам и за оне дане,
Кад сам се над`о, осећао, вол`о
У помрчини, на долини јада,
Под бледом звездом, које нема сада.

Знам их. Ал` оно што је мени дало
Велики видик и небесне боје,
Данас је нешто незнатно и мало,
Нешто што мислим да и није моје.
Све је сад прошлост; њу нико не чува;
Пуст ветар мени око главе дува.

И моја љубав, и она је вани:
Без мене, тихо, удаљена труне;
Не чује моји кад падају дани,
Не види гробље, што га мртви пуне.
Јутро ми свако пружа живот цео,
А свака поноћ један покров бео.

За мртве немам молитве, ни боле.
Посматрам, гледам: моје време тече.
Не жалим себе, и не жудим доле;
Не жалим себе, чекам своје вече,
Миран, без жеља и нада на боље.
Моја је душа сада суво поље.