ГЛАД МИРА - Владислав Петковић Дис

Саранио сам љубав ко дан црне шуме,
Ко дубине остареле непознати мрак;
Саранио сам љубав што се не разуме.

И остављајући споро своје среће знак,
Са наслоњеном главом о мртве априле,
Ја осетих тада пораз, гроб и задах јак.

Ко маовина мека, ко покров од свиле,
Заборав ће сад падати на спомен и сан,
На одигране борбе и часове биле.

Заборав ће сад падати на речи и дан,
На бол што се одваја, ко лишће са грана,
На чекања, на потресе и на снова стан.

Сад залази мој живот и видик обмана,
А истина мирно, кобно, као звона јек,
Оглашава хук пада радости и рана.

Саранио сам љубав и поноса век.
Још остала жеља ми, што са мном путује,
Лепа као анђео, ко последњи лек.

Још остала жеља ми, на прошле олује,
Да уморну главу спустим ко оборен цвет,
И да слушам тишину и мртве славује.

И нечујно да све прође ко птичији лет
Без трзања и мисли; нити да ме дира
Ход прошлости и сутона, осама и свет.

Да сећања покрије један облак мира,
И будућност моја цела да ми буде хлад
На коме ће дан по дан мртав да се збира.

Ја сахраних све, и љубав, осим мира глад.
Јер још чујем над главом ветар како свира
Песму празну ко утеха, тешку као пад.