ПРЕСТАНАК ЈАВЕ - Владислав Петковић Дис

Долазе дани и ноћи без јаве,
И као сенка, без шума, нестају;
У сну, пролазом око моје главе
Сви догађаји и стварност престају.
Долазе дани и ноћи без јаве.

Сад не познајем израз божјег света
И немам појма за мисли и боје;
Небо и земља више ми не смета,
Као ни љубав, ко ни ране моје.
Сад не познајем израз божјег света,

Где дух лагано, нечујно опада
Као лепота, прах лептира, цвеће;
И ја не видим да ми све пропада,
И да л` ме ишта може да покреће;
Где дух лагано, нечујно опада.

Ја не знам где су моје ноћи суре
И старе страсти, маовина стара;
И не знам где су моје авантуре,
И срце лудо, да л` се већ одмара.
Ја не знам где су моје ноћи суре.

Ја не знам више да л` се сећам сада
Једног момента и израза лица,
Једног момента да л` се сећам, мада
Још гледам себе везаних вилица.
Ја не знам више да л` се сећам сада,

Ни кад је дош`о облик заборава.
И не осећам страсти, ни олује,
Ни како дише мир, даљина плава.
И ја не чујем сузе, ни славује,
Ни кад је дош`о облик заборава.