* * *
Ти знаш ја се патих у невољи
И господа за смрт своју мољах,
Ал` једнако у сећања вољи
Беху мени шкрта тверска поља,
У бунару зароњене птице,
Кључи пене, над њима облаци,
На огради шкрипаве вратнице...
Мирис хлеба и туге огарци,
Замагљени и крути простори:
Чак ни дашка да се прене сена
И погледи и строги прекори
Поцрнелих и спокојних жена.
1912.
Нема коментара:
Постави коментар