Муза сестра на мом је лицу
Запалила ока жар
И однела од злата витицу
Мој пролећни дар.
Музо, видиш ту срећу охолу
Девојка, жена, удова.
Волим да ме уморе на колу,
Но да носим срећу окова.
Ја знам срце ће ми растргати
Ко нежни цвет маргарету,
Али свако, ко љуби, на свету,
Осуђен је и да пати.
Сутра ће ми рећи огледала:
"У погледу не блиста ти жар..."
Одговорићу им: "Ја сам дала
Сестри музи мој божански дар".
1911.
Нема коментара:
Постави коментар