Светлуцав и распуцкетан
Мој обледењени сад.
Ти од мене оде сетан -
Нема више пута назад.
Сунца бледи и мутни лик
Окно тавно.
Ја знам тајну чиј` је двојник;
Навикао на њ одавно.
Овде је мој спокој узет
У предосећању беде.
Кроз танак лед веје се сплет
Трагова који следе.
Ишчезава већ мртви лик
У сну поља, попут зова,
И замире пискави крик
Неодлетелих ждралова.
1911.
Нема коментара:
Постави коментар