О, не тугујте нада мном живом.
Туговање је узалудно.
Ја сам на овом платну сивом
Изникла нејасно и чудно.
С рукама сломљеним болно и с тугом
У очима, без искре заноса.
У овом часу горког удеса
Зар сам и могла постати другом?
Мучио ме и зановетао...
Речи му отровне и опаке,
Усне ми у пожар расцветао,
У намете навејао шаке.
Али, у његовој кривњи нема греха.
Он оде другим да гледа у зене,
А ја га не сањам више, нити осмеха
Има из бунила да ме прене.
1911.
Нема коментара:
Постави коментар