* * *
Навела ме овде беспослица.
Свеједно је где чамујем чаму.
На брежуљку древна воденица
За осаму.
У вилине косице је свилу
Пчела мекан зуј уплела.
На језеру кликћу белу вилу
А вила је давно одлетела.
Нанесеним муљем, лишћем, ликом
Зајажене воде оплићале.
Над уздрхталом јасиком
Луче месеца се пале.
И чини се опет све је ново.
Миришу тополе мемлом.
А ја ћутим, ћутим и поново
Желим да се сјединим са земљом.
1911.
Нема коментара:
Постави коментар