Ана Ахматова

* * * 

Високи свод катедрале

Плављи но небесни врт.

Опрости, несташни ждрале,

Што те одведох у смрт -

За руже што с трга краде,

За наивна писма твоја,

За то дрзак што постаде

Од љубавног неспокоја.

Мислила сам желиш бити

Одрастао пре времена

И да те још пољубити

Ја не могу као жена.

Но, све беше узалудно:

Кад приђоше студи ране,

Пратио си ме бежудно

Целе ноћи, целе дане,

Као да си сакупљао

Нељубави моје знаке

Да би завет себи дао

Да приглиш смрти мраке.

Кад смрт руке пружи у крик

По очи још нељубљене,

Да ли сињи оковратник

Беху нежне руке жене,

Ил` су ти сан окљуцале,

Мој совићу, птице ноћи?

Ја из ове катедрале

Не знам кући поћи.

Новембар, 1913.