Ана Ахматова

* * * 

Да мудро живим већ сам научила,

Гледајућ` у небо и молећ` се богу

И да дуго скитам да бих измучила

И немир душе и душу убогу.

А када у дољи ветар прене чичке,

Гроздови рјабине свију се по плоту, -

Ја весело слажем мозаик-камичке

У песме о дивном пролазном животу.

Враћам се. Топле дланове ми лиже

Баршунасти мачак, предућ натенане,

И јарки се огањ разгорева, стриже

Над водом из модрих димњака пилане.

Само тишину цепне изненада

Крик роде која већ слеће на кров.

Ако на врата покуцаш сада -

Нећу чути твој зов.

1913.