Студен ми је пакла груди такла.
Корак се у лаку дао дрхтавицу.
И ја на десну руку сам намакла
С леве рукавицу.
О, колико овде степеница има
А ја сам веровала - три.
Шапат јесењи међу кленовима
Прошуми: "Умри са мном ти!
Варљивост живота срећу ми закрили.
Превртљива судба насмеја се злобом".
Ја му одговорих тихо: "Мили,
Мени, такође. Умрећу са тобом".
О последњем песма то беше сусрету.
И ја погледах на суморни дом.
У спаваћој соби, ко на другом свету,
Гореле су свеће равнодушно за мном.
1911.
Нема коментара:
Постави коментар