Разиграни коњићи полетни
По алеји, грива дуги вали...
Ја те волим, граде загонетни:
Заволех те у првој печали.
Чудно памтим: душа као рана
Запечена, у бунилу снива...
Ко играчка сад сам разиграна,
Ко папагај, мој друг, саможива.
Бол ми груди не тишти, не зове.
Гледни, туга из ока не лази.
Не волим тек заласка часове,
Ветар с мора нити реч: "одлази".
2.
А тамо је мој мраморни двојник
Оперважен, над њим јавор снени.
Он, занесен пуштањем зеленим,
Језерској је води дао свој лик.
Светли су му дажди с лица снели
Тугу, рану охладио жамор.
Ах, причекај, ти хладни и бели,
И сама ћу да постанем мрамор.
Нема коментара:
Постави коментар