* * *
Ја сам с тобом пијаним весела.
У твојим речима и у гестовима
Нема смисла. Јесен развеселила
Жуте заставе по брестовима.
У земљу уклету ми смо залутали,
И кајање горко постаде нам нада.
Али, зашто нам се туђи осмех пали
На усни и зашто зао је и хладан?
Уместо живота срећног и прилежног,
Прибрасмо патњу, коју реси туга...
Али ја просто беспутног и нежног
Не могу свог да оставим друга.
1911.
Нема коментара:
Постави коментар