ПРОСЈАК - Светислав Стефановић

Стојим ко просјак пред вратима света.
Одбацио сам част и славу своју
И све трофеје, у животном боју,
И блага сва ко на јуриш отета.

Са душом која ко нога ми клеца
Под драговољном муком од терета,
Како ми Беда бива дивна, света,
И како сладак покој што ме штреца

С неучињених греха! О, ја схваћам,
Како су јадна блага додељена
Смртном, и све за како мало трена!

А гле, како је много то, што враћам!
Ко просјак што тек прима то, чим траје,
Док пружив шаку сав бол жића даје.