МОЈ УДЕО - Рабиндранат Тагоре

Цвет што звезда вечерњача
Пред стопала положи твоја,
Умих својим сузама.

На растанку зраци бледога сунца
Исписаше причу о дневноме путу
Словима од злата;
А ја је у мелодију утках верујући
Да је песма само моја.

На златним двоколицама светлости
Спусти се ноћ,
Испуњавајући њеном тамом,
Ја пружих своје срце.

У дубинама немога мора, речима изгубљеним
У безмерној тишини што свемир испуњава,
Треперење мога гласа увире
У метеж без гласа.