НАЈВЕЋА СРЕЋА - Светислав Стефановић

Има ли, душо, лепше среће које,
Нег да, кад дође умирању доба,
Пред чељустима суровог гроба
Искажем свету: Дадох ти све своје!

Кукавци само самрти се боје!
Ал` ја сам снажан, не с изгледом роба,
Већ гордо као цар над света оба
Заклопићу с тим речма очи своје.

А смрти рећ`ћу, ја што у памети
Сећах се често бића Хамлетова,
Кад би насрно на ме беда рој:

- Ти ништа мени не можеш отети,
Јер тело моје не да земља ова,
А другом сам већ дух предао свој.