БРУЈАЊЕ КОСМОСА - Првослав Ралић

Први пут се чује брујање Космоса
ништавило  је дрхтајуће што нас брани
пејсаж је у нама као сетна роса
а ми однекуд стигли на своју сахрану

Сређујемо утиске сећања и патње
завеса са звездама полако се диже
у нама се буде тек сене кратке
мајстор пролазности сад је већ ближе

Смештен је у пчели као у човеку
долина што таји полако се магли
Космос пријатељ а непријатељ веку
још нисмо ни устали а већ смо се сагли