ЧОВЕК У ПРАШУМИ - Душан Васиљев

Ко душа је ово џбуње и храшће
усадило се у таласе месечине.

И ниче живот,
и свака је стопа
свето отајство, ћивот
рођења, бивања, смрти.

Носите чаробне врчеве
и плаве, зелене сокове
тражења светиња душа.
У те велебне грчеве
неће се човек утопити,
док се осмех на лицу рађа.

Све ће се, у нашу славу, склопити,
да се дан
од земље, од блата ослобађа
у махните, небеске скокове.

А све је то чисто и далеко
као наше младости,
и беле, невине радости.

Облак се пуза видиком,
и прашума душу своју
неће више открити ником.