13.
БЕЗАКОЊА су ми руке окаљала, како ћу их раширити?
Страже су ми очи испуниле, куда ћу гледати?
Синови људски, шта да кажем?
Страву носи земља а душа страву још већу!
Браво, прва младости моја и усно неукротива
што си научила шљунак на олују
и сред буре, муњи се успротивила
Браво, прва младости моја!
Толико си ми земље на корење набацала, да је мисао моја озеленела!
Толику светлост у крв, да је и љубав моја прихватила
власт и смисао небеса!
Чист сам с краја на крај
и у рукама Смрти бескористан суд
и у канџама простака, неваљао плен.
Синови људски, чега да се плашим?
Узмите ми утробу, запевао сам!
Узмите ми море с белим северцима,
широки прозор испуњен лимуновим дрвећем,
много птичје песме, и ону једину девојку
доста ми је и само њена радост кад сам је додирнуо
узмите ми, певао сам!
Узмите ми снове, како ћете их читати?
Узмите ми мисао, где ћете је казати?
Чист сам с краја на крај.
Уснама љубећи уживао сам девичанско тело.
Устима пирећи обојио сам крзно мора.
Све сам идеје своје у острва претворио.
На савест своју лимун сам накапао.
Нема коментара:
Постави коментар