Али имају очи потпуно беле без трепавица
и руке су им танке као трска.
Господе, не са њима. Препознах
глас деце у зору
по зеленим падинама што се котрљају
весело као пчеле
и лептири, тако шарени.
Господе, не са њима, њихов глас
као да не излази из уста њихових.
Стоји тамо прилепљен на жутим зубима им.
Море твоје и ветар
са звездом једном окаченом о свод небески,
Господе, не знају да смо оно
што можемо да будемо
лечећи ране нашим биљкама
које проналазимо горе на падинама зеленим,
не на другим, већ на овим падинама близу нас;
дишемо онако како можемо
са једном малом молитвом свако јутро
која обалу проналази путујући
у процепу сећања.
Господе, се са њима. Нек другачија буде воља твоја.
11. септембар `41
Нема коментара:
Постави коментар