Звуке шапата небеске смрти чујем,
Гласове са усана ноћи, пискаве хорове,
Кораке што се полако успињу, тајанствене поветарце благе и тихе,
Жубор невиђених река, таласе воде што тече, заувек тече
(Или то пљускају сузе, неизмерне воде људских суза?).
Видим, тамо на небу, велике облаке,
Полако се ваљају, као у жалости, тихо расту и мешају се,
Повремено уз полуугашену далеку звезду,
Која се појави и нестане.
(Биће да је порођај, неко свечано бесмртно рађање;
На границама за очи невидљивим
Прелази нека душа).
Нема коментара:
Постави коментар