понедељак, 13. август 2018.

ПРИЧА - Јоргос Сеферис

Овај човек иде плачући
нико не зна да каже зашто
некад мисле због изгубљених љубави
као ове које нас муче толико
на обали мора у лето са грамофонима.

Други људи се брину о својим пословима
безброј папира деца која расту, жене
које тешко старе
он има два ока као булке
као пролећне узабране булке
и две чесмице у угловима очију.

Иде улицама никада не леже
прескачући мале коцке на косини земље
машина бескрајног бола
осуђена да буде без значаја.

Неки су га чули да говори
самог док је пролазио
о поломљеним огледалима пре много година
о поломљеним ликовима у огледалима
које не може више да састави нико.
Неки су га чули да говори о сну
сликама ужаса на прагу сна
лица неиздржљива од брижности.

Навикли смо на њега уредан је и миран
једино што стално иде плачући
као врбе на ивици реке које видиш из воза
будећи се нерадо у неку облачну зору.

Навикли смо на њега не представља ништа
као све ствари на које сте навикли
и причам вам о њему јер не налазим
ништа на шта нисте наишли
одајем почаст.

Нема коментара:

Постави коментар