МАЧКЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ - Јоргос Сеферис

Ал` без лире песму црну

душа пева из дубина, - научи је сама.

Свака храброст остави ме,

одбеже ме слатка нада.

АГАМЕМНОН, 990 и д.

"Чини се Рт-Мачака...", рече ми капетан

показујућ` на ниско жало кроз измаглицу,

на празну плажу уочи Божића,

"...а у правцу Пунентеа, удаљена у пени,

роди се Афродита;

место зову Стена Грчка.

Три картина удесно!"

Имаде очи Саломе мачка коју изгубих ономад

и како је Рамазан гледао смрт право у очи

данима васцелим у снегу Анадолије

на зубатоме сунцу

данима тај мали кућни бог.

Не стај, путиниче!

"Три картина лево!", промрмља кормилар.

...можда ми пријатељ оклева,

искрцан сада

затвроне у кући малој с иконама

тражећи прозоре изван оквира.

Зазвони звоно бродско

као монета нестале државе

што пожеле да оживи, падајући,

некадашње самилсоти.

"Чудно", прозбри опет капетан.

"То звоно - данас -

ме подсети на оно друго, манастирско."

Приповедао је причу један калуђер,

полулуд, бунован.

"У време велике суше,

- четрдест бескишних година -

цело острво опусти:

умирао свет, рађале се змије.

Милиони змија на овоме рту,

дебеле к`о нога људска

и отровне.

Манастир Светог Николе држаше тада

калуђери реда светог Василија

те нити су обрађивали њиве,

нити стоку да изведу на испашу -

спасише их мачке што су гајили.

Сваке зоре ударало је звоно

и отпочињала команда за бој.

Цео дан борили се све до часа

који означи вечерњи оброк.

А онда опет звоно

и излазак у ноћни рат.

Беше чудно да их гледаш, веле,

једну шепаву, другу слепу, трећу

без носа, без ушију, крзна олињала.

И тако по четири звона дневно;

пролазили су месеци, године, време и друго доба.

Дивљачки упорне и увек рањене

истребише змије али на крају

несташе; не издржаше отров толики.

Као потопљени брод

ништа не оставише у пени,

нити мјаук, нити звоно.

Право!

Шта ти могу јаднице

хрвајућ` се и пијућ` даноноћно

крв затровану змија.

Вековни отров - покољења отров!"

"Право!", узврати незаинтересовани кормилар.

Среда, 5. фебруар 1969