Дана стишаности, дана кишних, дана
Огледала разбијених и игала изгубљених,
Дана затворених очију на хоризонтима мора,
Часова свих сличних, дана скрушености,
Душа моја тад је увек блудела по лишћу
И цвећу, душа обнажена као љубав,
Заборављена зора обарала јој је главу
И посматрала ми тело послушно и празно.
А ја, ипак, гледао сам очи најлепше на свету,
Те сребрне богове са сафирима у руци,
Богове стварне, птице на земљи,
Чак и у води ја сам их видео.
Њихова крила била су моја,
И ништа није било стварно,
До само њихов лет
Који је потресао моју ништавност,
Њихов лет звезда и светлости,
Њихов лет земље, њихов лет камења
По таласима њихових крила,
И у мојој мисли подржаваној животом и смрћу.
Нема коментара:
Постави коментар