10.
У ЛИЦЕ МИ СЕ ругаху млади Александринци:
гледај те, рекли су, наивни путник кроз овај век!
Бестидник
који ликује кад сви јадикујемо
а кад се сви радујемо
он је без разлога туробан.
Пролази поред наших јаука равнодушно
а оно што је за нас невидљиво
с ухом на камену
озбиљан и сам ослушкује.
Без иједног пријатеља
и без следбеника,
узда се само у своје тело
и тражи велику тајну у сунчевом чкаљу,
то је он,
изопштеник с тргова века!
Јер памети у њега нема
и од туђих суза зараду не убира
а по жбуну који гори нашом агонијом
удостоји се само да мокри.
Антихрист и неостељиви демониста века!
Који кад сви ми тугујемо
носи сунце.
И који кад се сви подсмевамо,
носи идеју.
И који кад мир објављујемо,
припасује нож.
У лице ми се млади Александринци ругаху!
Нема коментара:
Постави коментар