Скоро да постанем скитница и протува.
Овај кобни град, Антиохија,
прогутала ми је сав новац:
овај кобни град и његов расипни живот.
Али ја сам млад и одличног здравља.
Изванредно владам грчим
(Аристотела и Платона знам од почетка до краја:
којег год хоћеш ретора, песника, што год поменеш).
Помало се разумем и у војне ствари,
а у пријатељству сам са старешинама плаћеника.
Упознат сам довољно и са питањима управе.
У Александрији сам провео шест месеци, лане;
нешто знам (и то је корисно) о тамошњим приликама:
Какергетове погледе, лоповлуке, и остало.
Стога сматрам да сам у потпуности оспособљен да
служим својој земљи,
мојој вољеној отаџбини Сирији.
Какав год посао да ми одреде, трудићу се
да својој земљи будем користан. То ми је намера.
Ако ме и опет омету својим махинацијама -
знамо ми њих, мудраце: чему сад то помињати? -
ако ме омету, што бих ја био крив?
Најпре ћу се обратити Забину,
а ако ме та будала не буде ценила,
поћи ћу његовом ривалу Грипу,
а ако ме ни тај малоумник не ангажује,
идем право Хиркану.
Један од ове тројице свакао ће ме хтети.
А мени је савест мирна
што ми је свеједно којег да изаберем.
Јер су сва тројица у истој мери зло за Сирију.
Али, пропао човек, шта сам ја крив?
Пробам, јадник, само да саставим крај с крајем.
Требало је моћни богови да се побрину
и да створе четвртог - часнога.
Са задовољством бих прешао њему.
Нема коментара:
Постави коментар