Били смо радосни целог оног јутра
Боже мој колико радосни.
Прво је сијало камење лишће и цвеће
потом сунце
једно велико сунце све у трњу а тако високо на небу.
Једна нимфа скупљала је наше бриге
и окачињала их о дрвеће
шуму Јудиног дрвећа.
Купидончићи и сатири играли су се и певали
и видела си ружичасте удове у црним ловорима
месо мале деце.
Били смо радсони целог јутра;
амбис затворени бунар
где је ударала нежна нога једног малолетног ланета
сећаш се његовог смеха: колико радосни!
Потом облаци киша и навлажена земља
престала си да се смејеш кад си се опружила у колиби
и отворила си своје велике очи гледајући
арханђела како вежба пламеном сабљом.
"Необјашњиво" рекла си, "необјашњиво
не разумем људе
колико год да се играју бојама
сви су црни."
Пендели, пролеће
Нема коментара:
Постави коментар