O quam te memorem virgo...
Стани на највишу степеницу стубишта -
Наслони се на баштенску урну -
Уткај, уткај сунца сјај у своју косу -
Приви цвеће на груди у болном шоку -
Тресни га о земљу и иди
С пролазном мржњом у оку:
Ал` уткај, уткај сунца сјај у своју косу.
Желео бих значи да он оде,
Значи желео бих да њу патња боде,
Да оде он да оде
Као што душа одлази од тела рањеног и болног
Као што дух одлази од тела искоришћеног.
Нашао бих
Неки начин неупоредиво лак и вешт,
Лак за обострано схватање,
Лак и безверан као осмех, као руковање.
Отишла је, али у јесен као сен
Роби ми машту дане и дане,
Многе дане и многе часе;
Њене косе преко руку, њене руке - живе вазе.
И питам се како су могли скупа!
Требало је да се лишим покрета и позе.
Каткад ове блудње узнемире
Немирну поноћ и подневни мир.
Нема коментара:
Постави коментар