Трубе, трамваји, бука, шкрипа кочница
опијају му мозак и одбројаваш
докле можеш, а потом се губиш
у сну и милости хирурга.
Улицама шета пажљиво да се не би оклизнуо
о кору диње коју равнодушно бацају црнци
или политичке избеглице и мјастори,
ишчекујући: згазиће је - неће је згазити?
Као кад откидаш латице красуљка; иде напред
звецкајући гомилом непотребних кључева:
исушена плава боја
враћа у сећање избледеле плакате
Грчке линиске пловидбе,
прозори замандаљени над драгим лицима
или мало чисте воде у корену једног платана.
Наставља, идући ка послу док му
хиљаде незаситих паса кида ногавице и скида га.
Саплићући се, корача даље са прстом упереним у њега,
а неки тежак ветар доноси около
ђубре, измет, смрад и клетве.
Каиро, Сариа Еманд Ел Дин, 24. јун `43
Нема коментара:
Постави коментар