И гледаш зраке сунца како говораху стари.
А ја помислих да сам толике године сазнавао
ходајућ` по планинама и по мору,
разговарајући са људима у савршеним оклопима;
чудно, не примећивах да само глас њихов запажах.
Беше то крв што их примораваше на разговор, ован
ког сам клао и простирао под ноге њихове;
ма то не бејаху зраци онај црвени тепих.
Што год ми говарху, требало је то и осетити,
као кад те гоњеног ноћу у штали сакрију
или кад се коначно дотакнеш тела блуднице велике
а одаја је препуна опојних мириса:
све што ми говораху кожа је и свила.
Чудновато, посматрам овде те зраке сунца,
ту златну мрежу
у којој се све ствари к`о рибе копрцају
коју какав велики анђео вуче
заједно с мрежама рибара.
Нема коментара:
Постави коментар