На камен стрпљења
села си у предвечерје
са тамнилом ока свога
показујући свој бол;
и имала си на уснама линију
нагу што подрхтава
као кад душа постаје лелујава
и јецаји кад преклињу;
и имала си на уму намеру
што сузу покреће
и била си тело које се од уда
плоду окреће;
али твога срца расцеп
не застења и поста
смисао што свету даје
звездано небо.
Нема коментара:
Постави коментар