Подижемо позоришта и рушимо их
где год да станемо, где год да се нађемо
дижемо позоришта и сцене,
но судбина нас увек побеђује
и њих руши и нас убија
и глумце и мецену
суфлера и музичаре
на пет ветрова журних.
Месо, лан, дрво, шминка,
риме, осећања, велови, декори,
маске, залазак сунца, плач и крици
усклици и свитања
бачени заједно са нама
(реците ми куда идемо? реци ми где идеш?)
огољени нерви по нашој кожи
као пруге онагра или зебре
наги и нестварни, суви на жеги
(када су нас родили? када сахранили?)
и затегнути као струне
једне лире која непрестано бруји. Погледај
и у срце наше; један сунђер,
вуче се по путу и пијаци
испијајући крв и жуч
и тетрарха и лопова.
Блиски исток, август `43
Нема коментара:
Постави коментар