Није ни море
а није ни свет
ова светлост плава
међ прстима нашим
испод очних капака
антена хиљаду
ошамућене истражују
небо
каранфил црвени
усамљен у саксији
стајала си док сам писао
преда мном као љубав
беше једна срна
жута као сумпор
и беше једна кула
од злата
избројаше године своје
гаврана пет
посвађаше се и распршише
као пентаграм
косу лепотице
оболели су кринови
на телу лепотице
исписах књиге.
Не могу да живим
само са пауновима
нити да путујем даноноћно
у очима сирене.
Нема коментара:
Постави коментар