четвртак, 2. август 2018.

Одисеј Елитис (1911-1996)

15.

БОЖЕ МОЈ ти си ме хтео и ево, узвраћам ти
извињења нисам примао,
на преклињања нисам попуштао,
пустињу сам поднео као песак.
Шта, шта, шта ми још предстоји?
Звездана јата водим ти у загрљај
а Зора их, пре него што их стигнем,
у својим мрежама далеко одвлачи,
јер ти си је усхтео!
Брегове с тврђавама и мора с воћкама
причвршћујем за ветар
а звоно сутона их испија, лагано,
јер ти си га усхтео!
Подижем траву као да вичем из све снаге
а ево где је опет полегла
од јулске жеге
јер си ти тако хтео!
Шта онда, шта друго, шта ми ново још предстоји?
Гле где ти говориш а ја сам истинит.
Бацам се каменом а мене погађа.
Руднике дубим а небеса обрађујем.
Птице ловим а у тежини њиховој нестајем.
Боже мој ти си ме хтео и ево, то ти узвраћам.
Градива која си ти,
дани и ноћи,
сунца и звезде, олује и маине,
изврћем и постављам насупрот
моје сопствене смрти,
јер си ти тако хтео!

Нема коментара:

Постави коментар