Своје мутне очи приближава тој рељефној руци
руци што је држала кормило
руци што је држала наливперо
руци што се раширила на ветру,
све прети њеном ћутању.
Од борова један покрет према мору хита
игра се са благим дашком ветра
а заустављају га две црне Симплегаде.
Отворио сам своју душу и одахнуо!
Кострешило се на пучини златно руно.
Боја је њена, дрхтавица и кожа
њени врхови планина на хоризонту на мом длану.
Отворио сам своју душу
пуну слика које су већ избледеле, сем Протејево.
Овде сам угледао месец
обојен у крви
младе вучице.
Спецес, август 1934
Нема коментара:
Постави коментар