Каква несрећа, створен си
за лепа и велика дела;
та твоја неправична судба свагда
да ти ускраћује подстицај и успех,
да те ометају обичне навике,
и тричарије и равнодушност.
И како је ужасан дан када попушташ
(дан кад одустајеш и кад попушташ)
и када крећеш пешке ка Суси
и када стижеш код краља Артаксеркса
који те милостиво прима на свој двор
и даје ти сатрапије и слично.
А ти то прихватиш безнадежно,
све те ствари које не желиш.
За другим плаче твоја душа, друго би хтела:
одобравање народа и мудраца,
тешко и непроценљиво браво;
Агору, Позориште, Ловорове венце.
Како да ти то да Артаксеркс,
како да све то нађеш у сатрапији,
а без тога какав ћеш живот провести.
Нема коментара:
Постави коментар